Будимо људи – Даница Вујчић

У мојој улици живи Лепојка, то је стари пас луталица, којој је од некадашње лепоте остало само име.
Лепојка је некада стварно била лепа. Имала је густу, сјајну, црну длаку и снажно тело.
Свесна своје лепоте тако је и ходала, сва важна, као краљица, увек високо уздигнуте лепе главе.
Наравно, такво куче сви су примећивали. Увек је била добродошла у свако друштво. Могла је да се игра са децом, или да хода уз ногу случајних пролазника, да лежи на степеништву зграде или у хладу било којих кола.Сви су је волели, мазили и хранили. Не знам када се то тачно десило, али Лепојка је остарила и променила се. Длака јој је постала ретка и груба, у ходу мало шепа, а глава јој је увек погнута. Више је нико не мази, чак је и терају.

Не спава више на нашем степеништу, нико је не воли и не храни.
Сваког дана кад је видим са тугом помислим: „Будимо људи , па то је наша Лепојка , само је остарила!“

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: